SAŠA VUKOTA u svom blogu GLAS NARODA pita se: Šta više boli ,psiha tj duša ili polomljena noga?

SAŠA VUKOTA u svom blogu GLAS NARODA pita se: Šta više boli ,psiha tj duša ili polomljena noga?

Šta više boli, psiha to jest duša ili polomljena noga.

Mesec je mart i nekako su se veoma loši trenuci dešavali meni ili mojim najbližima baš u ovome mesecu. Ne znam iz kog razloga i čiom rukom dozvoljene ali tako je bivalo.
Kako sam odrastao shvatao sam raznorazne činjenice. Između ostalog da i drugi ljudi imaju brige i probleme u manjoj ili većoj meri, putujući kroz ovaj sjajni i jedan jedini život. Neki ljudi oko mene su odrastali bez roditelja, neki su se u malo zrelijem dobu odavali raznim porocima. Bolelo ih je, sećam se jedne fudbalske utakmice u tinejdžerskom dobu, svi smo se nešto utrkivali, trudili, trčali, vukli za majice ko će brže stići do suparničkog gola, ko će zadržati loptu, predriblati sve oko sebe. Jedan od drugara je otišao u aut van terena po loptu i trčeći se pokušao što pre vratiti nazad u igru, jedan kamen ili rupa na koju je žureći stao uslovila je ozbiljnu povredu. Igra se zaustavila, svi su se oko njega okupili. Našao se tu u blizini profesor koji nas je manje više poznavao i voleo da gleda naše van školske aktivnosti, pozvao je hitnu pomoć i na svu sreću vozilo se brzo pojavilo. Ti trenuci su se činili kao večnost, njegovi jauci pregibanja, suze, pomešane sa strahom i strepnjom. Bilo je važno obavestiti njegove roditelje i ovoj nezgodi. Neko od drugara je to uradio.


Ja sam se po prvi put u životu tada susreo sa trenucima koji mogu biti opasni i bolni. Bilo je mnogo tužno gledajući jednog od najboljih drugara koji se uvek trudio da nas sve oraspoloži, razigra i pripremi za utakmice ili već neka druženja na otvorenom. Posećivali smo ga potpisivali mu se na gips u narednim danima dok nije mogao biti u školi. Naravno izvukao se iz te nevolje i danas se kroz smeh setimo tog dana i događaja. Svako od nas je krenuo nekim svojim putem, neki su gubili svoje roditelje, neki prijatelje, neki ljubavi i veze u koje su ulagali dušom i srcem celoga sebe.
Fizički bol, zbog neke od sportskih povreda ili sa rekreacija postajao je sve manje nešto što je nas okupiralo, nekako smo s nogu, rešavali probleme sa zubima, padovima i blažim ranama na telu, uz šivenje i lekarsku pomoć.
Kako smo sazrevali susretali smo se sa emocionalnim ili psihičkim bolom, nas nekoliko. Mene je već tada više okupirala ta problematika. Kako, zašto, i na koji način, čovek u životu doživi i razočarenje i psihičku bol? Trenutak kada pomisli da nema dalje, da su svi jači od njega, da je sve izgubljeno i nepovratno otišlo, kada ga obuzme oblak depresije.


Takva stanja svesti su teret sama po sebi jer se čovek u tim nezavidnim situajama okreće amoralu, svim mogućim porocima, potpunoj destabilizaciji duha i tela, u ratu je sa samim sobom, truje kako sebe tako i okolinu. Gubi prave prijatelje, gubi nadu, smisao, volju i želju za pokretom. Oduvek sam nekako bio svestan da kako je važno sve što vidimo golim okom isto tako je važno i neodvojivo ono nevidljivo spiritualno, duhovno, misaono ili mentalno. Lako je kada nas zaboli zub popravio ga ili proverimo taj problem stomatologu. Međutim šta ćemo sa psihom, retko ko se pogotovu u manjim sredinama odluči da poseti psihijatra. Mnogo je ljudi koji preopterećeni tuđim percepcijama života. Ja iz svoje dosadašnje prakse sa ljudima i kroz vlastiti život neretko sam otkrivao i upućivao ljude upravo ovim doktorima, jer jednostavno hemija u mozgu ukoliko se nije lučila i ispoljavala na vreme tokom odrastanja, neretko dovodi do disbalansa.


Svakako je emotivni bol mnogo teži jer je neuhvatljiv, izranja iz dubina naših duša, šunja se, stvara nam ružne poglede na svet oko nas. Boli nas da sami ne možemo odgonetnuti šta!? Uglavnom je to poimanje stvarnosti, loši primeri, robovanje navikama, ušuškanost u zone komfora, strah, otupelost, apatija, lažni obziri… Mnogo toga još … individualne je prirodne i vezano je za svaki naš postupak od pre, međutim isto tako neophodan za kvalitetan odnos u društvenom smislu u ovom i ovakvom svetu drugi nemamo!. Smatram da je mentalno zdravlje primarno! I najbitnije za sve ostalo u našem organizmu, jer upravo je dovoljno neistražen mozak ili um odgovoran za kompletno funkcionisanje.


Budite mi zdravi u psihofizičkom smislu!
Vaš Saša Vukota

OKO NAS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.