Saša Vukota – Blog – ZOV NARODA – Život na ruševinama ideologije!

Saša Vukota – Blog – ZOV NARODA – Život na ruševinama ideologije!

Jedna porodica, njih mnogo, braća i sestre čak i posvojeni dalji rođaci.

Puste švapske kuće i avlije, jedna nije bila, vlasnici jedne kuće u Bačkoj su dočekali unapred ozloglašene došljake „divljake” iz nekih Bosanskih vrleti, kakav doček pomislio je, znam i osećam da jeste, škiljio je pod panonskim suncem i gledao u neke gorde švabe, koji su želeli da vide kome ostavljaju svoj rad i trud, svoje imanje. Sa ogromnom kućom i još širom okućnicom, kao i baštom za sve i svašta iz plodne ravnice. Grubi, striktni, hladni i grofobični. Napravili su i fotografije, ostale su meni da ih pamtim, po predanju i po grimasama. Pitam se dali su u sebi barem *ebali mater bilo kojem nacisti iz centralne Evrope.

Komunizam, istaknuti komunisti, život jednoumlja je usledio potom, na njihovoj vojvođanskoj adresi. Perverzno su se ložili na jednog bravara Josipa, svi! Dizali su mu štafete, mahali maramicama, bacali crveno uglavnom cveće. Verovali samo njemu! Njegovoj manipulaciji, njegovim masonskim psihozverstvima, dok pojma nisu imali ko mu je bio jatak baš u bravariji i ko, ga je s kime spojio. Za ova saznanja teralo se na goli otok.

Ljubljana lokomotiva i ekspanzija savezne federativne države, Zagreb uvek nekako umiven beo i s austrougarskim duhom. Sarajevo glavni grad svih naroda i narodnosti sa Balkana, Podgorica malo ravni među crnim planinama, Skoplje razigrano i vrelo. Svuda je imao svoju ulicu, bistu, sve! Kako se samo šeretski kezio sa svojim zlatnim zubom i tompusom među njima, kako je voleo da posmatra nagužene pionire i pionirke. Smišljajući nove obmane. Umro je avaj, dovezen leš iz njegove Ljubljane, održavan u životu koliko se to moglo, koliko je ostatak zverskih moćnika iz celog sveta to dozvolio.

Sahranjen uz dramu, za koju se ruku na srce ni do dana današnjeg ne može naći pandan u vidu jednog državnika. Masturbatorski mu je sve polazilo za rukom, ipak je bio manuelni radnik verovatno zbog toga. Njega i njegove jatake nije brinulo šta će biti sa ljudima koji su mu verovali kada i on jedan i jedini poslednji put izdahne.

Ostavio je svojim saradnicima narode, potlačene i poražene. Vredne, žilave, trpeljive i ponosne. Ostavio je za sobom zverstvo koje je kidalo lance, koje je potpirivalo razlike, koje je psihofizički silovalo one koji su mu verovali.

Porodica, matica i srž jednog društva pod takvim jednoumljem bila je osuđena na propast, bedu, jad, ratove i kriminal potom.

UZEO MI JE DETE, UZEO MI JE ŽIVOT CELI! Pijani vozač je ispred oca PREGAZIO  devojčicu!

Nema više vremena za bilo šta… Ljudi moji dali je to moguće…” Komentari s jedne utakmice, kada sam poželeo da i ja jednoga dana budem komentator, a ne navijač koji pravi buku idući kroz JNA ulicu. Društvena preduzeća su se toliko urušavala da su transparentno postajali privatna prćija i to onih koji nisu ni znali, ni bili učeni za vođenje nekih proizvodnih preduzeća. Ceh su plaćali obični ljudi, moja dobra majka, izneverena, razočarana, očajna. Trudila se da nas školuje i prehrani, izvede već nekako na put života, uz bespuća posle ratova i svih mogućih kriza ne zabeleženih u istoriji bilo koje države. Edipov kompleks kod oca, uz alkoholizam i bes ka svemu oko njega, nije krao!

Nije znao ili kako bi on rekao nije hteo! Draže mu je bilo da živi kao momak sa svojim prijateljima iz lepših vremena da češu muda zavaljeni u fotelje i pljuju malo veće mudonje sa malih ekrana. Milošević, Šešelj, Drašković,  Đinđić… Pominjani su prečesto dok sam ja tek učio kako se drži escajg. Gledao sam u njih kao u psiho horor film, tako su se njihovi životi i završili. Bez želje da žive svoje vlastite! Sklanjao sam se čak i kada me ne oteraju, jer priče takvih odraslih bile su rečnik očaja. Rečnik koji nikada nisam smatrao bliskim.

Suze same krenu:"Napisala sam pesmu dedi koji me odgajio, ali nemam petlju  da je pročitam na njegovoj sahrani"

Majka je bila sve, stub, oslonac, snaga, podvig, herojstvo ponekad i svom suprugu kao majka. Nije mogla to da izdrži, to ne može ni jedna žena a ni muškarac. Stradala zdravstveno, svoju emociju i bol ponosno krila i nosila u sebi, ka svima samo osmeh čak i u poodmakloj fazi kancera. Bol zbog emocionalno hladnog supruga i mog oca nikada nije prebolela. Propast ideologije kojoj su slepo verovali takođe. Sklanjao sam se, okupljao oko sebe skitnice, osobenjake i vagabunde. Umetničke duše koji su mislili svojom glavom i imali možda i veće boli od mojih. Svi su bili ugošćeni i počašćeni onako po Bosanski. Ako su nas pljuvali kada zatvore našu kapiju, njima na dušu i što bi dobra strina Nevenka prostodušno rekla “ma ko god je rđav sebi rđa.”

Slava im Bože! Zato što su bili svoji i moji drugi mi nisu bili dovoljno razumljivi. Imali veće kuće prijateljstva ka svim narodima iz Vojvodine od moje? ne znam. Obožavao sam kada svrati stara romkinja, majka ju je znala ugostiti, kada doduše veoma retko svrate, starosedelačke komšije s desne strane, pa glasno se hvale svojim putovanjima i gospodarstvom. Ne retko su se čuli i kroz stare zatvorene prozore. Kod njih sam znao često da uteknem igram se ne obraćajući pažnju na sate, dane i vremenske uslove. Posle su odrasli u pristojne ljude, ako je i bilo lošeg među njima to mi nikada nismo saznali niti dirali u to, te stoga bezbrižno sam se osećao s njima u društvu barem ponekad. Vozili su nas lekarima, pozajmljivali marke i verovatno od tada datire velika zahvalnost ka njima.

Moji nikada nisu iskali, jedino ako je bilo ”stani pani” Božići ma i nakićeni katolički i ovaj pravoslavni pod hrastom su bili naši! Slatkiši, orašasti plodovi da! sve zajedno! Na našim astalima.

Kako je kada ti se ubiju brat ili sestra

Sestra je bila prava mala histerična tinejdžerka. Izuzetno proračunata i zaljubljena u suoparnu i dosadnu ekonomiju i u neke čudne dečke.

Ja potom preopterećen svim i svačim oko sebe u nekom raskoraku sa svima njima, bio sam ekstremno povučeni tinejdžer, u nekom svom svetu emocija, ljubavi, vere i nade. Svega onoga što nisam video među njima. Sve to je ostalo Idalje kao plemeniti podvig u meni u mojim mislima i životu. Ovom jedinstvenom i mom voljenom! Dok umiru ideologije rađa se bes. Ako ne verujete u sebe kako ćete bilo čemu?

Za psihu je zdravije verovati u neko drvo na primer, nego nekom ljudskom biću, ne retko je drvo korisnije planeti i svima nama.

Saša Vukota

OKO NAS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.