RODITELjI FANTASTIČNI A DECA DEPRESIVNA- EVO GDE RODITELjI GREŠE I U ČEMU JE PROBLEM – Objašnjava Psiholog Urošević!(Prvi deo)

RODITELjI FANTASTIČNI A DECA DEPRESIVNA- EVO GDE RODITELjI GREŠE I U ČEMU JE PROBLEM – Objašnjava Psiholog Urošević!(Prvi deo)

Potištena, nesnađena i depresivna deca – sve je češća klinička slika omladine širom sveta. Psiholozi se pitaju kako se dešava to da deca odličnih roditelja vremenom postanu takva.

Da li je moguće da oni za njih čine previše tokom odrastanja? Ili greše u tome što decu tretiraju kao odrasle kada su mali, a kada napune 18 ponašaju se kao da su deca? Mnogo dilema, a rešenja malo.

Depresivna deca

Svoj posao prihoterapeuta započela je u uverenju da je glavni posao psihoterapije da se pacijentima nadomesti nedostatak razumevanja i empatije njihovih roditelja. A onda je dobila prve pacijente.

Posle par “školskih” slučajeva kakve je i očekivala, naletela je na pacijentkinju koja je bila sve osim osobe sa nedostatkom roditeljskog razumevanja. Zapravo, imala je “sjajne” roditelje, izvanredno obrazovanje, super posao, divan stan i svi oko nje su je razumeli i podržavali. A ona jednostavno nije bila srećna.

Dok je pokušavala da shvati svoju pacijentkinju izvan ustaljenih šablona, piše Lori, nešto čudno se dešavalo. Počela je da dobija sve više i više takvih slučajeva. Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti, imali teškoća da se posvete bilo kakvom cilju ili karijeri, mučili u vezama i uopšte patili od osećaja praznine i nedostatka svrhe. A njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze.

Roditelji za pozavideti

Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje. Mnogi su ih nazivali svojim najboljim prijateljima i hvalili se kako su oni uvek tu za njih. Nekima su roditelji čak i plaćali psihoterapiju.

U početku, Lori je sumnjala u njihove hvalospeve roditeljima – svi znaju kako se ispod površine svašta valja, pa zašto to ne bi bio slučaj i ovde? Međutim, sve je ukazivalo na to da oni zaista imaju roditelje pune ljubavi, koji su im dali slobodu da “pronađu sebe” i ohrabrivali ih da u životu urade šta god žele. Roditelje koji su im svako veče pomagali sa domaćim zadacima, trčali u školu svaki put kada se u njoj pojavi neki siledžija, plaćali im privatne časove iz matematike, upisivali ih na muziku čim ispolje interesovanje i puštali ih da se ispišu čim isto izgube. Umesto da ih kažnjavaju, njihovi roditelji puštali su decu da se “suoče sa logičkim posledicama” kršenja pravila. “Ukratko, njihovi roditelji bili su potpuno usklađeni sa svojom decom i postarali su se da ih provedu kroz sva iskušenja odrastanja. Prosto sam im zavidela kako su uspevali da budu tako fantastični”, opisuje ona.

A onda mi je jednog dana sinulo: Da li je moguće da su njihovi roditelji činili previše? Bila sam tu i gledala rezultate upravo onakvog roditeljstva kakvo smo moji vršnjaci i ja pokušavali da primenjujemo baš zato da naša deca ne bi jednog dana završila na kauču terapeuta.” Tokom školovanja, fokus je uvek bio na nedostatku roditeljsog razumevanja. Niko se nije zapitao, šta ako su roditelji suviše dobro usklađeni sa svojom decom?

Moderno društvo je opsednuto srećom i roditeljima je glavni cilj da njihova deca budu srećna. Posmatrajući ovaj fenomen, moje kolege i ja zapitali smo se, da li briga roditelja da njihova deca nikada ne budu nesrećna tokom detinjstva vodi tome da oni kada odrastu nikada ne budu srećni?

Prezaštićena deca

Danas roditelji ne mogu svoju usamljenost da rešavaju u okviru zajednice, jer je ona oslabljena, sve više je razvedenih, pa se u begu od izolacije oni okreću svojoj deci”, objašnjava Den Kindlon. U nedostatku prijatelja, žele da im deca budu najbolji drugari. Takođe, oni imaju manje dece nego prethodne generacije roditelja, pa svako dete smatraju dragocenijim. Samim tim, od dece očekuju da im posvećuju više vremena, da više postignu, da ih više usreće.

Getlibova je razgovarala i sa Džin Tvendž, autorkom knjige “Epidemija narcizma” koja se intenzivno bavila fenomenom “inflacije” samopouzdanja. “Ono što počinje kao zdravo samopouzdanje vrlo brzo prerasta u nerealnu sliku o sebi i narcizam”, objašnjava Tvedž. A sa narcisoidnim samopouzdanjem raste i depresivnost i anksioznost. “Narcisi su srećni kad su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma. Roditelji izigravaju njihove sluge koje ih vode sa aktivnosti na aktivnost i ispunjavaju im svaku želju. Neprestano im govore kako su specijalni i talensovani dok ovi ne poveruju da su bolji od svih ostalih”, objašnjava ona.

Međutim, kad odrastu, to postaje problem. Nisu u stanju da sarađuju sa drugima ili da se suočavaju sa ograničenjma. Na poslu očekuju da im sve vreme bude zanimljivo, jer su tako navikli. Ne sviđa im se da ih šef kritikuje niti da ne dobijaju stalne pohvale.

Getlibova navodi kao primer razgovor sa jednom učiteljicom koja je tražila da ostane anonimna jer roditelji očekuju da ona podržava njihovu vaspitnu filozofiju. Učiteljica svakog dana mora da se izbori sa roditeljima koji žele da se upliću u svaku razmiricu između dece, ne dozvoljavajući da ona bilo šta reše sama, pa čak ni to ko će sledeći da se igra sa autićem. Iako bi najradije deci koja krše pravila – svađaju se, gađaju…, jednostavno rekla: “Prestanite odmah!” ona to ne sme jer bi dobila otkaz. Umesto toga, ona mora da razgovara sa njima, istraži kako se osećaju, objasni im šta drugo mogu da učine sa tim osećanjima i pomogne da zajednički iznađu rešenje.

“Dok završimo sa razgovorom, više im nije do igranja, ali zato za pet minuta nastane isti problem, jer je i prošli put prošao nekažnjeno. “Prekinite odmah” uvek deluje, ali da bih zadržala posao, moram umesto toga da istražujem njihova osećanja, objašnjava ona.

Deca sigurnija kad je izbor manji

Druga vaspitačica sa kojom je razgovarala smatra da roditelji sve više ometaju dečiji razvoj. Čak i kad misle da “postavljaju granice” oni se zapravo ponašaju kao slabići. Deca ne pristaju na postavljena pravila, a roditelji pod izgovorom “uvažavanja detetovog mišljenja” odustaju od postavljenih granica. “Svake godine, roditelji mi dolaze da se žale: „Zašto moje dete neće da me sluša? Zašto ne prihvata ne kao odgovor?“ A ja im kažem: “Vaše dete ne prihvata NE kao odgovor, zato što NE nikad nije vaš odgovor”

Dr.Prof. Ljiljana Urošević

Ukoliko želite da postavite pitanje našim saradnoicima , to možete uraditi putem našeg maila ili poruku poslati na viber ili WhatsApp 061/ 302 – 9 – 140 i budite sigurni da će naši saradnici odgovoriti vam kroz naš portal. Na vama je samo da napišete vaš problem i pošaljete ŠIFRU pod kojom će ići odgovor za vas.

OKO NAS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.