Po boji magijskog plamena ljudi bi znali da li su đavoli zakopali zlato, srebro ili novac, ali potraga za bogatstvom je kao i uvek imala svoju krvavu cenu

Po boji magijskog plamena ljudi bi znali da li su đavoli zakopali zlato, srebro ili novac, ali potraga za bogatstvom je kao i uvek imala svoju krvavu cenu

Đavoli  su često bili objašnjenje iznenadnog uspeha ili neuspeha, sreće ili nesreće, ili bilo čega što čovek nije mogao da objasni i što je negativno uticalo na život.

Postoji nekoliko vrsta đavola, a znamo ih po imenima: Lucifer (poznat kao gospodar đavola), Belzebub i Popilije (đavo sreće) i ludi đavo. Ludi đavo je najgori od svih. U Samoboru ga zovu i „đavo“ ili „šent“, a u Gradišću „markaj“, „malik“ ili „maslak“. Pobožni ljudi, posebno žene, nisu voleli da izgovaraju reč đavo jer nisu hteli da je slučajno prizovu, već su govorili „nečist“, „nečist“ ili „nečist“.

Đavolja imena su bila velika tajna, a ni oni se nisu prozivali. Ako bi neko čuo đavolje ime, on bi stekao kontrolu i vlast nad tim đavolom i mogao bi da ga pozove kada mu bilo šta zatreba od njega. Bio je to jedan od najlakših načina da se đavo uhvati, obuzda i zatvori u podrum. Čovek je morao da bude oprezan, jer je bilo divljih đavola koji se nisu mogli obuzdati ili bi odgovarali samo tri puta, a posle ta tri puta čovek bi, ako bi preterao, ostao sa izvučenim jezikom.

Mnoge imućne porodice u Samoboru verovale su da je ovo bogatstvo stekao član porodice koji je uhvatio đavola i držao ga zatvorenog u podrumu odakle nije mogao pobeći, lukav kao što je bio. On bi ga hranio, a đavo bi mu dao svoj novac zauzvrat. Đavo je ponekad bio hranjen i po nekoliko generacija u porodici, ali bi on pobegao jer mu je to bilo dosta ili bi jednostavno zaboravili da ga nahrane i on bi razbio prozore, rasturio i pocepao celu kuću. Ako bi se malo dete zateklo u kući tokom njegovog divljanja, on bi ga stavio u vreću i odneo sa sobom u šumu i nikada mu se više ne bi moglo ući u trag.

Ljudi koji su pokušali da krenu njihovim stopama rekli su da im nikada nisu našli kraj jer đavo za jednu noć može da ode onoliko daleko koliko jedan čovek stigne u životu.

Mogli su se videti đavoli kako suše svoj novac u obliku dečaka na raskrsnici, ali čim bi se približili gubili bi đavola, njegov novac i čaršav na kome ga je osušio.

Đavo često zna da zavara čoveka, glumeći seta bića, poput anđela i slično , na taj način davaće čoveku šta želi ali se odjednom može preokrenuti i uzeti od čoveka sve pa čak i zdravlje ili život.

Prizivanje đavola

Veštice su umele da prizovu đavole u ​​razne svrhe, najčešće da pozajme novac ili da im otkriju neke mračne tajne. Za svaki zajam davali su prst ili ponekad dušu kao zalog.

Ko god je odlučio da prizove đavola, morao je da bude u krugu nacrtanom na zemlji blagoslovljenom leskovom grmom koji je rastao godinu dana. Krug se iscrtavao na raskrsnici isključivo na Veliki Petak a bičem se iscrtavao što je moguće dalje da se đavo ne bi dohvatio čoveka. Broj ljudi u krugu ne bi trebalo da bude paran. Osoba bi prvo tri puta zviždala prstima. Tada bi počeli da dolaze svakakvi strahovi (velike zmije, strele bi počele da gađaju čoveka (). Tri straha treba izdržati, a četvrti dolazi đavo koji pita šta ovaj hoće. Čovek je odgovorio đavolu i on se ponudio da mu da novac, ali za cenu jedne duše. Ako je u krugu tri ili pet ljudi, svako mora da obeća jednu dušu. Ako čovek od straha izađe iz kruga, ništa ne vredi. Ako želi da mu đavo ispuni želju,mora ostati u krugu i da istrpi sve što se događa oko njega.

Drugi način da prizovete đavola je sledeći (nadam se da to niko neće pokušati): Ko hoće da dobije novac od đavola, neka uhvati mačku bez bele dlake i odnese je u šumu na mesto gde petao ne peva ili ne zvoni tj gde se ne čuje zvono. Tu ga treba zaklati, oguliti, ispeći i jesti. Kada to učini, doći će đavo i pitati ga šta hoće i daćemu to što je tražio. Osoba koja priziva đavola ne mora biti sama. Može ih biti tri ili pet, važno je da bude samo neparan broj.

Cvetni novac

Na Jovanjdan i novogodišnji petak, a posebno na božićne praznike, vidi se kako iz zemlje gori plamen. Prema narodnom predanju, to ukazuje na procvat novca koji je tu davno zakopan, a najverovatnije su ga zakopali đavoli. Osoba koja želi da iskopa novac neka ode sama ili sa više ljudi oko ponoći i kopa. Prilikom kopanja ne bi trebalo da se spusti glas i da se ne pravi buka inače novac ili blago ide dublje u zemlju.

Ako je uključeno više od jedne osobe, broj osoba mora biti neparan. Tokom iskopavanja novca, svakakvi strahovi će mamiti ljude da progovore. U slučaju da strahovi uspeju da zastraše čoveka, novac bi pao duboko u zemlju i do njega se više ne bi moglo doći.

Plamen gori u različitim bojama da bi se identifikovalo kakvo je to blago. Ako je plamen plav, ispod njega je zlato. Srebro je pod plamenom koji je srebrnobeo. Ako kamen gori slabo ispod, to je papirni novac.

Da novac ne bi potonuo na dno tokom kopanja, blagosloveni broj ili hleb se može staviti na vatru da izgore.

U slučaju da je pronađeni novac pripadao đavolu, ne sme se dirati, jer ko ga prvi dotakne platiće životom. Da bi se to sprečilo, ljudi bi sa sobom poneli stare kuke da ih vežu za sanduk i jurili bi ga kako bi pomerili blago što je dovelo do smrti životinje. Tek tada su ga drugi mogli bez opasnosti dodirnuti.

Đavo uvek obeležava taj novac i obično se ne vidi golim okom. Kada se kasnije plaća tim novcem, treba paziti sa kim se trguje jer đavo može da prepozna njegov novac, a ako ga prepozna, sledi gadna osveta.

Još od predanja koje je narod ovih krajeva beležio, i rečju i pisanjem, javlja se i đavo, odnosno njegove sluge. Prisutni su kao narativni element, opomena i objašnjenje, vera u njihovo postojanje bila je i opravdanje za brojne progone veštica. vrača i svih onih koji su, kako je narod tvrdio, sklopili pakt u kome su žrtvovali deo svoje duše u zamenu za bogatstvo i moć materijalnog sveta.

Izvori: Milan Lang, Samobor

Portal OKO NAS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *