NAJSVIREPIJA UBISTVA DECE U SRBIJI I BIH – Decu su ubijali roditelji zbog ljubavnika-nice na najgori mogući način!

NAJSVIREPIJA UBISTVA DECE U SRBIJI I BIH – Decu su ubijali roditelji zbog ljubavnika-nice na najgori mogući način!

U ovom naslovu magazine-portala pisaću vam o raznim teškim zlodelima prošlog veka. Ovu temu sam pokrenuo u dogovoru sa redakcijom, jer je dosta poruka stizalo redakciji da se nešto obelodani.

Mnogi Zeničani se i danas sećaju slučaja otmice i

U ovom naslovu magazine-portala pisaću vam o raznim teškim zlodelima prošlog veka. Ovu temu sam pokrenuo u dogovoru sa redakcijom, jer je dosta poruka stizalo redakciji da se nešto obelodani.

Bruno Čalić

Mnogi Zeničani se i danas sećaju slučaja otmice i svirepog ubistva jedanaestogodišnjeg Brune Čalića

U Bosni i Hercegovini smrtna je kazna ukinuta 1998. godine, a koliko je ljudi tačno osuđeno i pogubljeno nakon presuđivanja smrtne kazne ni do danas nije poznato.

Prema nezvaničnim podacima, od 1968. godine, kada je pogubljen prvi osuđenik na smrt, izvršeno čak  pet egzekucija.

Te 1968. godine smrtna kazna dosuđena je Milojku Arizanoviću, vodniku JNA koji je na nagovor ljubavnice ubio suprugu i dete. Nakon što ih je ubio, zakopao ih je u sarajevskom naselju Vraca.

Policija je za kratko vreme pronašla zakopana tela.

Prema tvrdnjama magazina Start, slike ubijenih poslane su i tadašnjem vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu koji je trebalo da odluči da li će pomilovati ubicu od smrtne kazne. Videvši glavicu dečaka koji je izgledao kao da spava i crve na njegovom beživotnom obrazu, Tito je izričito rekao:

Ja ga ne mogu pomilovati za ovo što je uradio detetu.

To je bio posljednji put da je Tito odlučivao o pomilovanjima. Nakon toga je sve nadležnosti prebacio na Predsedništvo tadašnje SFRJ.

Groblje Bare  – Sarajevo

Nakon što se potvrdi da pomilovanja neće biti, osuđenicima na smrt se 24 sata ranije javljalo da će biti pogubljeni.

Krajišnik Nail Ikanović

Zanimljivo je da su sve smrtne kazne koje su izvršene u Bosni i Hercegovini ali i Srbiji bile rezultat presuda donesenih zbog zverskih ubistava u kojima su žrtve bile deca.

Dve godine kasnije, 1970. godine, na smrtnu kaznu je bio osuđen Krajišnik Nail Ikanović. On je, na nagovor ljubavnice, sekirom ubio suprugu i svoje troje dece.

Ikanović je radio u Nemačkoj, a supruga i deca bili su u Bosni i Hercegovini. Kafane i žene bili su mu razonoda. Tako se i zaljubio. Kobne noći došao je iz Nemačke kući sa namerom da ubije suprugu.

 Pomračenog uma, kako su psiholozi kasnije potvrdili, ubio je i svoju decu. Iste se večeri vratio za Nemačku. Ujutro je Ikanovićev tast ušao u kuću i zatekao kćerku i unuke kako leže mrtvi. Dobio je srčani udar i umro na licu mesta.

Smrtna kazna nad Ikanovićem nije izvršena jer se ubio u Centralnom zatvoru dok je čekao odluku o pomilovanju. Obesio se za rešetke zatvorskog prozora. Skupljao je novine i gurao pod madrac kako bi lakše dohvatio prozor.

Od tada su pooštrene mere za čuvanje zatvorenika koji su čekali izvršenje smrtne presude. Tada je napravljena i posebna ćelija koja se zvala ćelija smrti. Bila je pregrađena rešetkom.

S jedne strane je 24 sata boravio stražar, dok je u drugom delu bio osuđenik. Kako bi se sprečila samoubistva osuđenih na smrt, u zatvorima se neko vreme primenjivala praksa da se osuđenici lancem vežu za pod.

Radijus kretanja bio im je ograničen. Sa cigareta su im skidani filteri kojima su pokušavali preseći vene – zatvorenici su šibicom palili vrh filtera koji se topio, a kad se stvrdne oštar je poput žileta.

Mnogi Zeničani se i danas itekako sećaju slučaja otmice i svirepog ubistva jedanaestogodišnjeg Brune Čalića. Ubio ga je Dragomir Bajčeta, plaćenik koga je unajmila Višnja Pavlović.

Za ovaj zločin ona se odlučila kako bi osvetila svog pastorka koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći, koju je nenamerno izazvao otac malog Brune. Iako je sud dokazao da Brunin otac nije kriv za nesreću, Višnji to nije bilo dovoljno. Ona je nekoliko meseci pratila Brunu, čak je dolazila i njegovoj kući pod izgovorom da traži stan.

Kad je bila sigurna da je Bruno dečak kojeg traži, Pavlovićeva je unajmila Bajčetu, kome je platila 500 hiljada tadašnjih dinara, kako bi ga ubio. Dete su na stepenicama, koje vode od škole prema kući, oboje sačekali i odveli na obližnje groblje. Tamo ga je Bajčeta usmrtio s devet uboda nožem.

Zbog svireposti zločina Dragomir Bajčeta i Višnja Pavlović su osuđeni na smrt.

Dragomir Bajčeta i Višnja Pavlović / Mali Bruno

Poslednja smrtna kazna izvršena je 1976. godine. Streljan je 35 – godišnji Dušan Prodić, pružni radnik iz okoline Doboja.

Nakon što je ostao udovac sa šestogodišnjim sinom, Prodić se ponovo oženio. Sa novom suprugom, Leksijom, imao je dvoje dece. S obzirom na to da je sin iz prvog braka nasledio majčino imanje, maćeha je na Prodića vršila pritisak da ga se reši kako bi njena deca dobila deo imovine.

 Dušan je u početku odbijao, jer ga je sin obožavao.

No, vremenom je podlegao pritisku. Tako je skovao plan i poslao sina u posetu dedu u selo Pojezna. Kako pored sela protiče reka Ilova, koja je u to vreme bila nabujala, Dušan je prečicom stigao pre sina i gurnuo ga u reku. Dečak je nekim čudom uspio izaći, no otac ga je uhvatio, gurnuo pod vodu i rukom ga držao ispod površine. Dok je jednom rukom gušio sina u drugoj je držao tranzistor, kako mu se ne bi pokvasio.

To je bio presudan momenat da mu sud presudi smrtnu kaznu.

Istu kaznu dobila je i njegova supruga Leksija, no kasnije je pomilovana i osuđena na 20 godina zatvora. Njihova deca su data na usvojenje.

Sve navedene kazne presudili su civilni sudovi, a ne vojni niti preki koji su jedno vreme postojali u bivšoj Jugoslaviji.

Mnogo zlodela se tada izdešavalo, mnoge zbog još gnusnijih priča ne bih spominjao. Na žalost svirepa ubistva dešavaju se i danas nad nevinom decom ali i nad supružnicima. 

Pitate se imali kraja ovakvim zlodelima – odgovor je jednostavan. NEMA sve dok su ljudski umovi pomućeni i dok vlada era deminizacije.

 Zoran Šumadinac

OKO NAS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.