DANAS PROSLAVLJAMO VELIKOG SVETITELJA – SVETOG SERGIJA RADONjEŠKOG ČUDOTVORCA – Otac Zosim prinosi nam mnogobrojna čuda ovog svetitelja!

DANAS PROSLAVLJAMO VELIKOG SVETITELJA – SVETOG SERGIJA RADONjEŠKOG ČUDOTVORCA – Otac Zosim prinosi nam mnogobrojna čuda ovog svetitelja!

Ruski Svetitelj Sveti Sergije Radonješki je veliki svetac, čudotvorac i pokrovitelj monaha. Sveti Sergej Radonješki, rođen 3. maj 1314 a blagousnuo Gospodu  25. septembar 1392 godine.

Prepodobni i bogonosni otac naš Sergije rodio se u gradu Rostovu od pobožnih i uglednih roditelja — bojara Kirila i Marije. Još od utrobe matere Bog ga izabra na službu Sebi. Jednom mati njegova, bremenita njime, dođe po običaju svom u crkvu na svetu Liturgiju. Pred samo čitanje Svetog Evanđelja mladenac u utrobi njenoj gromko viknu, i glas njegov čuše svi što stajahu blizu matere njegove; isto tako za vreme Heruvimske pesme on po drugi put viknu; i kad sveštenik izgovori: “Svetinje svetima”, po treći put se ču glas mladenca iz utrobe materine.

Iz toga svi razumeše da će se na svet javiti veliki svetilnik svetu i služitelj Presvete Trojice. Jer kao što pred Majkom Božjom radosno zaigra u utrobi sveti Jovan Preteča, tako i ovaj mladenac zaigra pred Gospodom u svetom hramu Njegovom. Pri ovom čudu mater prepodobnoga obuze strah i užas; i svi koji čuše glas divljahu se veoma. Posle toga kada dođe vreme Marija rodi sina, i nadenuše mu ime Vartolomej. I od prvih dana svoga života mladenac se pokaza strogi isposnik: sredom i petkom nije sisao; a nije se doticao materinih sisa i u druge dane kada se dešavalo da ona jede meso. Primetivši to, Marija prestade jesti meso.

Kada Vartolomej navrši sedam godina, roditelji ga dadoše da se uči knjizi; zajedno sa njim učahu se i dva brata njegova, stariji Stefan i mlađi Petar. Dok se braća učahu lepo i pokazivahu velike uspehe, dotle Vartolomej daleko izostajaše za njima, jer je teško učio; iako se učitelj veoma usrdno trudio oko njega, ipak je on vrlo malo napredovao. Zato su ga roditelji grdili, učitelj kažnjavao, drugovi ismevali.

Međutim sve to beše po promislu Božjem, da bi dete dobilo razum za uspeh na knjizi ne od ljudi nego od Boga. Veoma ožalošćen zbog svoga neuspeha u učenju, Vartolomej se plameno i sa suzama moljaše Bogu da mu da napredak na knjizi; i Gospod usliši molitvu pobožnog deteta. Jednom otac posla Vartolomeja sa knjigama u polje; naviknut na poslušnost, on odmah krenu bez pogovora. Putem on naiđe na jednoga monaha starca, ili tačnije — na Bogom poslanog anđela u monaškom obličju, gde u dubravi stoji pod hrastom i vrši molitvu. Vartolomej mu priđe blizu, stade, i poklonivši mu se čekaše da završi molitvu. Po završetku molitve monah starac blagoslovi Vartolomeja, zagrli ga i upita šta želi. Vartolomej odgovori: „Svom dušom želim da se naučim knjizi, oče! Dali su me da se učim, ali mi učenje ne ide, i ja prosto ne znam šta da radim. Nego molim te, oče sveti, pomoli se Bogu za mene, da me On prosveti svetim molitvama tvojim.“

Monah ispuni Vartolomejevu molbu, satvori molitvu i blagoslovi Vartolomeja rekavši: „Evo, čedo moje, od sada ti Bog daruje da razumeš sve što zahtevaš, da bi mogao i drugima koristiti.“

Pri tome starac izvadi saeudić i dade Vartolomeju kao neku česticu od prosfore; naredi mu da je pojede, govoreći: „Uzmi, čedo, i pojedi; ovo ti se daje na znamenje blagodati Božje i radi razumevanja Svetoga Pisma. Ne gledaj na to što je ova čestica tako mala; velika će biti slast kada okusiš od nje.“

Posle toga starac htede da se udalji, ali obradovani dečak ga stade od sveg srca moliti da poseti dom njegovih roditelja. Vartolomejevi roditelji s velikom čašću sretoše gosta, jer poštovahu monahe. Oni mu predložiše hrane, ali starac odgovori da se najpre treba prihvatiti duhovne hrane. I kada se svi stadoše moliti, on naredi Vartolomeju da čita psalme. Vartolomej odgovori: „Ja ne umem, oče.“

Na to stari inok proročki izgovori: „Od sada ti Gospod daruje znanje pismenosti.“

I stvarno, Vartolomej tog časa stade tečno čitati psalme. Roditelji se silno udiviše tako brzoj promeni kod njihovog sina. Pri rastanku starac reče roditeljima Vartolomejevim: „Sin vaš biće veliki pred Bogom i ljudima; on će nekada postati obitalište Svetoga Duha i služitelj Presvete Trojice.„

Od toga vremena blaženi dečak bez ikakve teškoće čitaše knjige i razumevaše sve napisano u njima: jer mu Bog otvori um da razume Pismo (sr. Lk. 24, 45). I rastijaše Vartolomej godinama, i ujedno s tim razumom i vrlinama: jer ljubljaše post i uzdržanje, i od ranog detinjstva molitva mu beše slast duši. Zato on revnosno posećivaše hram Božji, ne propuštajući nijednu službu. Dečje igre on brižljivo izbegavaše; u veselju i osmehu svojih vršnjaka ne učestvovaše, jer je znao da „zli razgovori kvare dobre običaje“ (sr. 1 Kor. 15,33). Duboko svestan istine: „Početak je mudrosti strah Gospodnji“ (Ps. 110, 10), on se stalno trudio da se nauči toj mudrosti. Sa osobitom marljivošću i revnošću on je čitao Božanstvene i sveštene knjige. Pobožni dečak propisa sebi strogi post: sredom i petkom ništa jeo nije, a u ostale dane hranio se samo hlebom i vodom.

Iako se još nije nalazio u manastiru, on je vodio monaški život, tako da su se svi iznenađivali videći takvo uzdržanje i pobožnost u dečaka. Plašeći se za zdravlje svoga sina, majka ga je s početka odvraćala od tako surovog načina života. No Vartolomej je smireno odgovarao, svojoj majci: „Ne smetaj mi; dozvoli mi da vodim takav život; ne primoraj me na neposlušnost prema tebi.“ I majka prestade ometati dobru nameru svoga sina. I tako, ukroćujući uzdržanjem telo svoje, Vartolomej ne izlažaše iz volje roditeljima svojim; i idući iz sile u silu on rastijaše u čoveka savršena. Međutim, roditelji njegovi Kirilo i Marija preseliše se iz drevnog i slavnog grada Rostova u skromni gradić Radonješ, poznat i čak proslavljen kasnije imenom prepodobnog Sergija (Sveti Sergije Radonješki). Roditelji prepodobnoga silno osiromašiše od pljački i pustošenja Tatara koji u to vreme vladahu ruskom zemljom, a i od nameta i ugnjetavanja od strane namesnika moskovskoga kneza Jovana Daniloviča Kalite koji upravljahu Rostovom. Zajedno sa drugim Rostovljanima, Kirilo i Marija preseliše se u Radonješ, feudalni grad mlađeg Kalitinog sina Andreja, privučeni time što preseljenicima knez Andrej obeća razne povlastice i slobodu od ugnjetavanja. Vartolomej kome tada beše petnaest godina dođe takođe sa svojim roditeljima u Radonješ; a braća njegova behu se već poženili.

Kada napuni dvadeset godina Vartolomej stade moliti svoje roditelje da mu dadu blagoslov da se postriže u monaha, jer je odavno žudeo da se posveti Gospodu. No roditelji njegovi, iako monaški život stavljahu iznad svega, ipak moliše sina da pričeka neko vreme. I govorahu sinu: „Čedo, pričekaj malo! Ti vidiš, mi smo već stari, bolesni i u oskudici, i nema ko da nam posluži. Braća se tvoja oženiše; oni su zauzeti svojim brigama, a ti posluži nama, svojim roditeljima. Isprati nas do groba, pogrebi nas, pa onda ostvari svoju nameru, ispuni svoju želju.“ Vartolomej, poslušan i pun ljubavi sin, pokori se volji svojih roditelja i usrdno se staraše da ih uteši u starosti, da bi zaslužio njihove molitve i blagoslov. Na izvesno vreme pred smrt Kirilo i Marija primiše monaštvo u Pokrovsko-hoćkovom manastiru, koji se nalazi na pet kilometara od Radonješa. Tamo dođe i stariji brat Vartolomejev po imenu Stefan i stupi u monaštvo. Nakon malo vremena roditelji Vartolomejevi se jedan za drugim brzo i u miru prestaviše i biše pogrebeni u Hoćkovom manastiru. Posle smrti svojih roditelja braća provedoše tu četrdeset dana, uznoseći Gospodu usrdne molitve za upokojenje novoprestavljenih slugu Božjih. Kuću i svoj bedni imetak Kirilo i Marija ostaviše Vartolomeju. No on deo nasledstva potroši na pominjanje duša preminulih roditelja, na milostinju i hranjenje siromašnih, a ostalo predade mlađem bratu Petru. Za sebe on ništa ne uze, ništa ne zadrža, jer se nadao u Boga koji “daje hranu gladnima” (Ps. 145,7).

Čeznući za pustinjaštvom, Vartolomej moljaše starijeg brata Stefana da ostavi Hoćkov manastir i da idu radi podviga u pustinju. Stefan pristade i oni krenuše da traže pustinjsko mesto, podesno za pustinjački život. Dugo oni hodiše po okolnim šumama dok ne dođoše na mesto gde se sada vije manastir Presvete Trojice, proslavljen imenom prepodobnog Sergija Radonješkog. Tada se to mesto nazivalo Makovec, i bilo je pokriveno gustom, neprolaznom šumom. I naokolo na sve strane pružala se nadaleko šuma i pustinja; mimo tog mesta nije prolazio put i niko nije zalazio tuda; u blizini nije bilo ni sela, ni kuća, ni ikakvih naselja ljudskih; samo su zverovi boravili tu. Braća se vatrenom molitvom obratiše Bogu, prizivajući blagoslov Božji na ovo mesto njihovog boravka i predajući sebe svetoj volji Božjoj. Načinivši kolibu oni se stadoše revnosno podvizavati i moliti Bogu. Zatim podigoše malenu crkvu i rešiše da je osvete i posvete Presvetoj Trojici: radi toga otputovaše u Moskvu i moliše mitropolita Teognosta za blagoslov da se crkva osveti. Mitropolit ih vrlo ljubazno primi i posla sa njima sveštenoslužitelja da osvete crkvu. Tako skromno bi položen osnov Sveto-Trojicke Sergijeve lavre.

Mladi podvižnik Vartolomej bi obuzet velikom radošću videći kako se njegova zavetna želja počinje ostvarivati. I on se sada sa još većom revnošću predade duhovnim podvizima. Ali njegov stariji brat Stefan ne beše oduševljen ovako pustim mestom, i u radovima slabu pomoć ukazivaše Vartolomeju, pa ubrzo ostavi mladog brata u pustoj šumi i pređe u moskovski Bogojavljenski manastir, gde se zbliži sa Aleksijem, potonjim mitropolitom Moskovskim.

Ostavši potpuno sam, Vartolomej se stade usrdnije pripremati za monaški život, jer beše rešio da postrig primi onda kada ojača u trudovima i podvizima i navikne sebe na strogo ispunjavanje monaških pravila. I u svoje vreme mladi pustinjak pozva kod sebe jednoga igumana, po imenu Mitrofana, koji ga i postriže u monaški čin u dvadeset trećoj godini života, na dan svetih mučenika Sergija i Vakha, zbog čega Vartolomeju i bi dato ime Sergije. Posle postriženja iguman Mitrofan odsluži svetu Liturgiju u crkvi Presvete Trojice i udostoji novog inoka pričešća svetih Hristovih Tajni; u to samo vreme crkva se ispuni neobičnim miomirom koji se širio čak i izvan hrama. Novopostriženi monah sedam dana boravljaše bezizlazno u crkvi. Iguman svakog dana služaše svetu Liturgiju i pričešćivaše ga svetim Telom i Krvlju Gospodnjom. Za sve to vreme hrana Sergiju beše prosfora, koju mu je svakog dana davao iguman. Dan i noć Sergije provođaše u molitvi i bogorazmišljanju, stalno slavoslovljaše veliko ime Gospodnje, pevaše psalme Davidove i pesme duhovne: on sav beše obuzet radošću, i duša mu goraše božanskim ognjem i pobožnom revnošću. Pošto provede sa Sergijem nekoliko dana, iguman Mitrofan mu reče: „Čedo, ja odlazim, a tebe predajem u ruke Božje; Gospod neka ti bude zaštitnik i čuvar.“

Pritom izreče i ovako proročanstvo: „Gospod će na ovom mestu ustrojiti obitelj veliku i slavnu.“ I satvorivši molitvu iguman otputova.

Ostavši sam, prepodobni Sergije se usrdno podvizavaše, umrtvljujući telo postom, bdenjem i raznovrsnim poslovima; i provođaše vreme u neprekidnoj, danonoćnoj molitvi i u marljivom čitanju Svetoga Pisma. Zimi, kada je zemlja pucala od mraza, on imađaše na sebi samo jednu rasu i trpljaše, kao da je bestelesan. No đavoli, ne podnoseći takve podvige njegove, navališe na njega, e da bi ga oterali sa tog mesta. Stoga se ponekad pojavljivahu u obliku zverova, ponekad u obliku zmija, jurišajući svirepo na njega. A on ih odgonjaše molitvom kao oružjem, i hrabrošću svojom strašilišta njihova kidaše kao paučinu. Jednom noću, kada se podvižnik moljaše u crkvi, na njega napade čitava vojska demona besno urlajući: „odlazi, inače ćeš zlom smrću poginuti!“ I kad govorahu, ogroman plamen suktaše im iz usta. I još prećahu da će mu do temelja razoriti crkvu i keliju, a njega samog ubiti. Ali on, naoružan molitvama i časnim krstom, najuri demonsku vojsku, i bez ikakvog straha produži pevati i slaviti Boga.

Drugi put, kada mladi pustinjak čitaše noću pravilo, odjednom se prolomi tutnjava iz šume, i ogromno mnoštvo demona opkoli keliju prepodobnog Sergija, i preteći mu vikahu: „Ta, odlazi odavde! Što si došao u ovu nepristupačnu šumu? Šta tu tražiš? Ne nadaj se da ćeš i nadalje živeti ovde; sam vidiš, ovo je mesto pusto i neprohodno! Zar se ne bojiš umreti od gladi ili poginuti od ruku razbojnika?“ No, uzalud behu ove pretnje, one ne mogahu uplašiti prepodobnog: on se samo pomoli Gospodu, i odmah iščeze demonska rulja.

Posle ovakvih javljanja demona, za podvižnika ne behu strašne divlje zveri: pored njegove usamljene kelije protrčavahu čopori gladnih vukova i gubljahu se u šumskom čestaru, ili prilažahu prepodobnome i kao njušahu ga; a navraćahu tuda i medvedi. No sila molitve spasavaše pustinjaka. Jednom prilikom prepodobni Sergije spazi pred svojom kelijom medveda, pa videći da je veoma gladan, sažali se na medveda, iznese mu komad hleba i položi na panj. Od toga vremena medved stade često dolaziti keliji prepodobnoga, očekujući uobičajenu milostinju, i nije odlazio dok je ne bi dobio; prepodobni radosno deljaše sa njim hleb, a često mu je davao i poslednje parče. I divlja zver u toku cele godine svakodnevno pohađaše pustinjaka.

Gospod ne ostavljaše Svoga ugodnika u pustinji: On beše sa njim u svima njegovim nevoljama i iskušenjima, pomagaše mu, sokoljaše ga i krepljaše. Međutim glas o neobičnom pustinožitelju — podvižniku poče se širiti. Pre drugih doznadoše za njega bogobojažljivi monasi, i stadoše dolaziti u Radonješku pustinju po jedan, po dvoje ili po troje, moleći prepodobnog Sergija da ih primi za svoje sažitelje i sapodvižnike. Prepodobni ih odvraćaše, ukazujući im na teškoće pustinjačkog života. I govoraše im: „Vi niste u stanju živeti na ovom mestu i ne možete nositi pustinjski podvig: glad, žeđ, jade, teškoće, oskudicu i nemaštinu.“ A kada bi ovi uporno molili podvižnika da ih ne odbacuje, i on video njihovu čvrstu rešenost da se podvizavaju u pustinji, on ih je onda pozivao na trpljenje: „Sada spremite srca svoja ne na hranu, ne na piće, ne na spokojstvo i bezbrižnost, nego na trpljenje, da biste mogli podnositi svako iskušenje i svaki trud; pripremite se na post, na podvige duhovne i mnoge nevolje.“

Od toga vremena prepodobni Sergije stade se podvizavati ne kao usamljenik već zajedno sa bratijom, koja se starala da ga podražava u podvizima. Ubrzo se u Radonješkoj pustinji sabra dvanaest ljudi, i taj se broj dugo menjao nije. Ako bi ko od bratije umro, na njegovo mesto dolazio je drugi. Bratija načiniše dvanaest kelija. Prepodobni Sergije sa bratijom ogradi hram i kelije drvenim plotom sa jednim vratima, na kojima postaviše vratara. Tako niče manastir koji blagodaću Božjom postoji dosad.

Skroman i ubog beše tada izgled Trojicke lavre. Tiho i mirno prohođaše podvižnički život pustinjaka; svakodnevno se oni sabirahu u svoju malenu crkvu i uznošahu svoje usrdne molitve Gospodu: služila se polunoćnica, jutrenje, časovi, večernje i povečerja, a za vršenje svete Liturgije pozivali su sveštenika iz najbližih sela. Posle nekog vremena k prepodobnom Sergiju u novoosnovanu obitelj dođe i sveštenomonah Mitrofan koji beše postrigao prepodobnog Sergija za monaha; bratija ga s radošću primi, i on bi jednodušno od svih izabran za igumana. Monasi se radovahu što se sada sveta Liturgija mogla služiti češće nego ranije. Ali iguman Mitrofan požive u obitelji oko godinu dana, pa preminu. Tada bratija stadoše moliti prepodobnoga Sergija da on primi sveštenički čin i bude im iguman. Prepodobni to odbi: hteo je da se ugleda na Gospoda i da svima bude sluga. Svojim rukama sagradio je tri ili četiri kelije; na svojim ramenima nosio je u dva vedra vodu sa izvora pod gorom i ostavljao kod kelije svakoga brata; sekao je drva, pekao hleb, šio odeću, gotovio jelo, i smireno obavljao druge poslove. Svoje trudove veliki podvižnik sjedinjavao je sa molitvom, postom i bdenjem: hranio se samo hlebom i vodom, i to u maloj količini; svaku noć provodio je u molitvi i bdenju, samo je na kratko vreme pribegavao snu. I za divno čudo, tako surovo življenje ni najmanje ne oslabi podvižnikovo zdravlje; ugušujući grehovne ustanke tela, takvo življenje kao da je ukrepljavalo njegovo telo i pridavalo mu sile za nove, još veće podvige. Svojim uzdržanjem, smirenjem i pobožnim životom prepodobni Sergije pružaše primer svoj bratiji u obitelji. I svi se monasi truđahu svom snagom svojom da ga podražavaju; kako on, tako i oni prebivahu u postu, molitvi i neprestanim trudovima: čas su šili odeću, čas prepisivali knjige, čas obrađivali male gradine svoje i obavljali druge slične poslove. U manastiru beše savršena jednakost, ali prepodobni stajaše iznad svih; on beše prvi podvižnik u svojoj obitelji, ili bolje reći — prvi i poslednji, jer su se mnogi u njegovo vreme i kasnije podvizavali tu, ali se niko nije mogao uporediti sa njim.

Međutim u manastiru se svakim danom sve jače osećala potreba za igumanom i jerejem. Pozivati u manastir sveštenike nije uvek bilo moguće, a i bratiji je bio potreban rukovoditelj sa igumanskom vlašću. Lica dostojnijeg za to nije bilo od osnivača obitelji, ali prepodobni Sergije se plašio igumanstva; želeo je on da bude u manastiru ne starešina nego poslednji inok. Naposletku se podvižnici Radonješke pustinje dogovoriše i rešiše da prepodobnog Sergija izaberu za igumana, pa svi zajedno odoše k njemu i rekoše: „Oče, mi ne možemo živeti bez igumana; želimo da nama ti budeš nastavnik i rukovoditelj; mi hoćemo da dolazimo k tebi s pokajanjem i da, otkrivajući svaki dan pred tobom sve pomisli, dobijamo od tebe razrešenje naših grehova. Služi u nas svetu Liturgiju, da bismo se iz česnih ruku tvojih pričešćivali Božanskim Tajnama.“

Prepodobni Sergije odlučno odbi, ovako govoreći: „Braćo moja, na igumanstvo nikada pomislio nisam; duša moja želi jedno: da okončam dane svoje kao prost monah. Ne primoravajte vi mene. Najbolje je da sve to prepustimo Bogu; neka nam On sam otkrije volju Svoju, pa ćemo tada uvideti šta nam valja raditi.“ Međutim monasi i nadalje neodstupno moljahu prepodobnog, i govorahu: „Ako ti nećeš da se brineš o našim dušama i da nam budeš pastir, onda nam izmoli igumana od vladike. U protivnom slučaju, svi ćemo mi biti prinuđeni da ostavimo ovo mesto i pogazimo zavet koji smo dali; tada ništa neće preostati nego da lutamo kao ovce bez pastira.

Bratija je i posle toga ne jedanput dolazila prepodobnome i molila ga da primi igumanstvo, i pretili mu još upornije da će ostaviti manastir i otići u svet iz pustinje, svu odgovornost za to pred Bogom bacajući na prepodobnog. Takvim pretnjama oni najzad primoraše prepodobnog Sergija da se primi igumanske dužnosti u svojoj obitelji. Sa dva starca prepodobni otputova u Perejaslavlj Zaljeski kod Atanasija, episkopa Bolinskog, pošto je ovaj, zbog odlaska svetog Aleksija mitropolita u Carigrad, vodio tada poslove mitropolije. Vladika s ljubavlju primi podvižnika, o kome je davno bio čuo, i dugo razgovaraše s njim o spasenju duše. Po završetku razgovora prepodobni Sergije se smireno pokloni episkopu Atanasiju, moleći od njega igumana za svoju obitelj. Na njegovu molbu vladika odgovori: „Odsada ti budi otac i iguman bratiji, tobom sabranoj u novoj obitelji Životvorne Trojice.“

I preosvećeni vladika postavi prepodobnog Sergija najpre za jerođakona, zatim ga rukopoloži za jeromonaha. Prepun straha Božjeg i umilenja, prepodobni otac Sergije sa najvećom pobožnošću i bogobojažljivošću odsluži prvu svetu Liturgiju, posle koje i bi postavljen za igumana. Vladika Atanasije izgovori dugu pouku novopostavljenom igumanu, i reče mu: „Čedo, ti si sada primio veliki čin sveštenstva; znaj dakle da si, po zapovesti velikog apostola dužan slabosti slabih nositi i ne sebi ugađati (Rm. 15,1); sećaj se i ovih reči njegovih: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov (Gal. 6,2).“

Celivavši i blagoslovivši prepodobnoga, vladika ga otpusti s mirom u obitelj Presvete Trojice. Pustinožitelji s likovanjem dočekaše igumana — svoga nastavnika i oca, i pokloniše mu se sa sinovskom ljubavlju. Radovaše se i iguman gledajući svoja duhovna čeda. Ušavši u crkvu on se obrati Gospodu sa usrdnom molitvom da ga Gospod blagoslovi i nispošlje mu svesilnu pomoć Svoju u novoj, teškoj dužnosti. Posle molitve prepodobni se obrati bratiji sa poukom: podsticaše ih da ne malaksavaju u podvizima, tražaše njihovu saradnju i snishodljivost prema njemu, i po prvi put ih blagoslovi svojim igumanskim blagoslovom. Pouka njegova beše prosta i ne sa mnogo reči, ali svojom jasnoćom i ubedljivošću ona se zanavek ukoreni u srcima bratije. Uostalom, prepodobni nije toliko uticao na bratiju rečju koliko samim svojim životom, svojim dobrim primerom.

Postavši iguman, prepodobni otac naš Sergije ne samo da ne izmeni svoje pređašnje podvige, nego sa još većom revnošću ispunjavaše sva monaška pravila, stalno noseći u srcu svom Spasiteljeve reči: „Koji hoće da bude stariji među vama, neka bude svima sluga“ (Mk. 10,44).

On svakodnevno služaše svetu Liturgiju, i uvek sam spremaše za nju prosfore: svojim rukama je tucao i mleo pšenicu, sejao brašno, mesio i zakvašivao testo, i sam ih pekao. Pečenje prosfore beše naročito omiljen posao prepodobnoga: nikome drugome on nije prepuštao taj posao, iako su mnogi od bratije želeli da uzmu na sebe to dosta teško poslušanje. Osim toga on je sam vario koljivo i pravio sveće za bogosluženje. U crkvu je dolazio prvi, stajao pravo, ne dozvoljavajući sebi ni da se nasloni na zid ni da sedne; iz crkve je izlazio poslednji. Neumorno i s ljubavlju poučavao je bratiju. U svojim podvizima prepodobni Sergije se ugledaše na starodrevne ustrojitelje monaštva, čija je žitija čitao sa velikim usrđem. Nazidavajući se kazivanjima o svetim podvižnicima, prepodobni se divio kako njihovom ravnoangelnom življenju i pobedi nad zlim dusima, tako i njihovom služenju nevoljnim ljudima u svetu. On se moljaše Presvetoj Trojici da i njega udostoji da ide stopama svetih muževa, koji su hranili prosjake, pomagali udovice, siročad i sve nevoljne, i koji su dobili od Gospoda dar isceljivati bolne, vaskrsavati mrtve, pomagati putnike na suvu i na moru.

Posle izvesnog vremena đavoli, ne podnoseći vrlinski život svetiteljev, ponovo ustadoše na njega. Pretvarajući se u zmije ili u zverove, oni ulažahu k njemu u keliju, ili ga opkoljavahu u šumi kad je sekao drva, i truđahu se da mu misao odvrate od molitve i bogomislija. Tada se blaženi obraćao sa molitvom Gospodu i molio da ga izbavi đavoljeg napadanja, i đavoli su odmah sa svojim prividima iščezavali kao dim. Od toga vremena Bog darova Svome ugodniku takvu vlast nad nečistim dusima da se oni nisu usuđivali ni da mu se približe.

Dugo vremena bratije beše u manastiru dvanaest duša. No glas o prepodobnom širio se po okolini. I dođe iz Smolenska neki arhimandrit po imenu Simon. Odrekavši se visokog položaja, Simon sa dubokim smirenjem moljaše prepodobnog da ga primi kao prostog monaha. Veoma potresen takvom molbom, prepodobni ga s ljubavlju primi. Arhimandrit Simon predade prepodobnom i veliki imetak što beše doneo kao dar na ustrojstvo manastira. Tim darom prepodobni, uz pomoć Božju, podiže prostranu drvenu crkvu u ime Životvorne Trojice, proširi manastir i dovede u red njegove zgrade: kelije bratije behu postavljene u vidu četvorougaonika oko crkve, tako da je crkva stajala u sredini i videla se sa svih strana. I prepodobni s bratijom svojom življaše angelski kao na Nebu, dan i noć slavosloveći Boga.

Tada se u obitelj prepodobnog Sergija vrati iz Moskovskog Bogojavljenskog manastira njegov mlađi brat Stefan. On dovede sa sobom svog mlađeg sina, dvanaestogodišnjeg Jovana, i predade ga prepodobnom da ga postriže u monaštvo. Prepodobni se udivi takvoj veri svoga brata, ispuni mu želju i postriže Jovana dečaka za monaha davši mu ime Teodor. Izmlada vaspitan ocem u pobožnosti, pošćenju i čistoti, Teodor se pod rukovodstvom svoga strica utvrđivaše u monaškim podvizima. Od toga vremena mnogi sa raznih strana, i izdaleka, stadoše se okupljati oko prepodobnog oca Sergija, da pod rukovodstvom slavnog podvižnika spasavaju duše svoje. Sveti iguman s ljubavlju primaše sve koji mu dolažahu, i stare i mlade, i bogate i siromašne, ali znajući tegobe monaškog života on ih ne postrigavaše brzo. Obično je naređivao te su došljaka oblačili u dugačku odeću od crnog sukna i određivao mu je izvesno poslušanje da obavlja zajedno sa ostalim monasima. Tako je postupao zato, da bi novodošavši mogao upoznati sav manastirski ustav; tek nakon dugog ispitivanja prepodobni otac bi ga postrigao u monaštvo, oblačio u mantiju i davao kamilavku; a savršenije sapodvižnike svoje udostojavao je shime.

Primajući monahe posle marljivog iskušeništva, sveti otac je i posle toga budno pratio njihov život. Tako, on je strogo zabranjivao bratiji da posle povečerja izlaze iz svojih kelija ili da razgovaraju; svaki je dužan bio boraviti u svojoj keliji, baveći se rukodeljem ili molitvom. Kasno uveče, naročito za vreme dugih noći, neumorni i revnosni iguman je, posle kelijske molitve, obilazio kelije i kroz prozorčiće gledao čime se ko bavi. Ako bi zatekao monaha gde vrši molitvu ili se zanima rukodeljem ili čita dušespasonosne knjige, onda je s radošću uznosio za njega molitve Bogu da ga Gospol potkrepi. Ako bi pak čuo nedozvoljeni razgovor ili primetio da se neko bavi kakvom ništarijom, on bi zakucao na vrata ili prozor, i odlazio dalje. Sutradan je prizivao k sebi takvog brata, stupao s njim u razgovor, i izdaleka, tiho i krotko navodio ga da prizna svoju krivicu. Poslušan monah bi priznao, iskao oproštaj, i otac Sergije mu je s roditeljskom ljubavlju praštao; a na nepokornog, koji ne bi priznao svoju krivicu, on je nalagao epitimiju. Tako se prepodobni Sergije brinuo o poverenom mu stadu; tako je umeo on da spaja krotost sa strogošću, i bio pravi pastir a ne najamnik.

U prvo vreme svoga postojanja obitelj prepodobnog oca našeg Sergija beše vrlo siromašna; podvižnici njeni često nisu imali ni ono što je najpotrebnije. Udaljena od naselja, odsečena od celoga sveta skoro neprohodnom šumom, ova obitelj je retko dobijala pomoć od mirskih ljudi. Često bratija nisu imali vina za vršenje božanstvene Liturgije, i oni su bivali prinuđeni da sebe lišavaju ove duhovne utehe; često nisu imali pšenice za prosfore ili tamjana za kađenje ili voska za sveće ili zejtina za kandila; u takvom stučaju monasi su zapaljivali luč i pri takvoj svetlosti vršili bogosluženja u crkvi. No u bedno osvetljenom hramu oni sami gorahu i plamtijahu ljubavlju k Bogu jače od najlučezarnijih sveća. Život monaha beše prost i jednostavan, prosto beše i sve što ih je okružavalo i što su upotrebljavali; ali ta prostota beše veličanstvena: sasudi za svetu Tajnu Pričešća behu od drveta, crkvene odežde — od prostog grubog platna, bogoslužbene knjige — pisane na tankoj brezovoj kori. Ponekad monasi ove svete obitelji, u kojoj tada još ne beše opštežiće, oskudevahu u hrani. Tako se dogodi jednom da bratija tri dana ostadoše bez hrane, i behu u velikoj nevolji. A ustav manastirski zabranjivaše monasima da izlaze iz manastira i prose hleba od mirjana, nego da svu nadu polažu na Boga koji hrani svako stvorenje i da od Njega ištu sa verom ono što je potrebno. Pritešnjeni glađu, bratija počeše roptati na igumana, govoreći: „Dokle ćeš nam zabranjivati da idemo i prosimo od mirjana ono što nam je potrebno? Evo, mi ćemo trpeti još ovu noć, a sutra ćemo izaći odavde da ne pomremo od gladi.“

A sveti Sergije ih tešaše pričajući im žitija svetih otaca, kako oni Gospoda radi podnošahu mnoge nevolje, i glad, i žeđ, i nagotovanje; i podsećaše ih na reči Hristove: „Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih „(Mt. 6,26). A kada On hrani ptice, ne može li nas prehraniti? Eto, sad je vreme trpljenja, a mi se pokazujemo netrpeljivi, ne hoteći da podnesemo kratkotrajne nevolje. A da smo ih s blagodarnošću primili, to bi nam bilo na veliku korist; jer se u ognju iskušenja zlato očišćuje. I proreče svetitelj govoreći: „Ova oskudica nas zadesi na kratko vreme; a koliko sutra imaćemo svega u izobilju.“

I zbi se svetiteljevo proročanstvo: sutradan bi doneseno od nekog nepoznatog čoveka mnoštvo svežih, tek ispečenih hlebova, i mnogo ribe, i drugih raznih jestiva. Oni što donesoše rekoše: „Jedan hristoljubac posla ovo avi Sergiju i bratiji što su s njim.“ Bratija moljahu donosioca da se i oni s njima prihvate malo, ali oni ne htedoše, rekavši da im je naređeno da se odmah vrate natrag. I oni hitno odoše iz manastira. A bratija, videći izobilje donesene hrane, razumeše da ih Gospod poseti milošću Svojom, i blagodareći Boga ustrojiše trpezu. I donesena hrana potraja bratiji na mnogo dana. A prepodobni reče bratiji u pouku: „Gledajte, braćo, i divite se kako Gospod Promislitelj izobilno nagrađuje trpljenje, i ne zaboravlja ovo sveto mesto i sluge Svoje što žive u njemu i služe Mu dan i noć. I navodeći reči svetog apostola Pavla: Kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo zadovoljni“ (1 Tm. 6,8), sveti otac savetovaše bratiju da se ne brinu o prolaznim stvarima nego da se uzdaju u Boga Promislitelja.

Nakon petnaest godina od osnivanja Radonješkog manastira, u blizini njegovoj stadoše se naseljavati seljaci. Oni su nesmetano sekli šumu, gradili kuće i staje, krčili polja i sejali žitarice. Ogromna prostranstva šume oni pretvoriše u čista polja, i time pustinja izgubi u mnogome svoj pustinjski izgled. Novi susedi manastira usrdno pohađahu ovu svetinju, u izobilju donošahu razne namirnice, te na taj način u obitelji prepodobnog Sergija zanavek nestade oskudice.

Treba se setiti i toga da se prepodobni otac naš Sergije pri dolasku svom u pustinju beše nastanio na bezvodnom mestu; a on to učini podviga radi: da bi donoseći vodu izdaleka, što više zamarao telo svoje. Ali, pošto se obrazova manastir i umnoži bratija, to nastade velika potreba za mnogo više vode. I neki od bratije, noseći izdaleka toliko vode, počeše roptati na prepodobnoga oca i govoriti mu: „Zašto si se tako nepametno nastanio na ovom mestu? Zašto si ovde osnovao obitelj kada u blizini nema vode?“

A prepodobni smireno odgovaraše: „Braćo, ja sam hteo da na ovom mestu sam usamljenički molitveno tihujem i življujem, ali pošto Bogu bi ugodno da se ovde podigne toliki manastir, to je On moćan da nam daruje i potrebnu vodu, samo ne malaksavajte duhom i molite se sa verom. Jer kada On u pustinji izvede iz kamena vodu za nepokorni narod jevrejski, utoliko pre neće ostaviti vas koji Mu usrdno služite.“

Posle toga prepodobni uze sa sobom jednog od bratije i tajno siđe u čestar pod manastirom, gde nikada nije bilo tekuće vode. Našavši u jednoj jami malo kišne vode svetitelj prekloni kolena i stade se moliti usrdno: „Bože, Oče Gospoda našega Isusa Hrista, usliši nas u času ovom i pokaži slavu Svoju: kao što u pustinji preko Mojsija čudodejstvova snažna deonica Tvoja istočivši vodu iz kamena, tako i ovde pokaži silu Svoju, — Tvorče neba i zemlje, daruj nam vodu na ovom mestu, i neka razumeju svi da Ti blagonaklono slušaš one koji Ti se mole i uznose slavu Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i kroza sve vekove. Amin.„

Na ove reči iznenada izbi obilan izvor, koji i danas postoji, uvek bogat vodom za sve manastirske potrebe. Ovim čudom bratija bi silno poražena: roptanje nezadovoljnika ustupi mesto osećanju strahopoštovanja prema svetom igumanu. Monasi čak stadoše ovaj izvor nazivati “Sergijevim”. No smirenom podvižniku proslavljanje od ljudi padaše teško, i on reče: „Braćo, nisam vam ja dao vodu, nego je sam Gospod posla nama nedostojnima. Stoga nemojte izvor nazivati mojim imenom.“ Otada bratija prestadoše nazivati izvor “Sergajevim”. I od ove vode bivahu, i bivaju, mnoga isceljenja onima koji je piju sa verom.

A kada je Sveti sergej naišao na kuću gde je video da ukućani pripremaju  u žalosti i kukanjavi ucveljenog oca, sažali se na njega, i satvorivši molitvu vaskrse dečaka. Seljanin se ubrzo vrati sa mrtvačkim sandukom. A svetitelj mu reče: „Ti se bez razloga podaješ tuzi: tvoj sin nije umro nego je živ.“

No ovaj čovek, pošto svojim očima beše video kako umre njegov sin, ne hte da veruje svetiteljevim rečima već priđe i ugleda svoga sina stvarno živa. Udivljen, on stade blagodariti prepodobnog za vaskrsenje sina. A na to mu sveti čudotvorac odgovaraše: „Ti varaš sebe i sam ne znaš šta govoriš. Kada si ti nosio dečaka ovamo, on od silne zime iznemože, a ti pomisli da je umro; sada se on u toploj keliji zagreja, a tebi izgleda da je vaskrsao.“

Ovo su amo vbeoma mala čuda  koji je  Sveti Sergije činio. Do kraja ovozemaljskog života on je mnoge vratio iz mrtvih, iscelio i jako puno božanskih izvora stvorio po postinjama. Bezbrojna su njegova čuda.

Pripadnimo i mi od sveg srca k raki čudotvornih moštiju prepodobnog i bogonosnog oca našeg Sergija i sa umilenjem zavapimo: „Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas!“ Na srdačnu veru on uvek milostivo odgovara čudotvornom ljubavlju, koja leči od svih neduga.

Amin

Protojerej Zosim

OkO NaS

admin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.